Ne bi svaki pjevač ili muzičar uradio ono što je Alen Islamović (67). Legendarni pjevač povrijedio je nogu igrajući tenis i nakon raznih komplikacija njegovi koncerti trenutno su u mogući samo ako on na bini sjedi u – invalidskim kolicima. No, u stilu vrhunskog profesionalca Alen i ne pomišlja da svoju publiku razočara…
Nastupa punom parom – kako sa svojim bendom tako i sa “Bijelim dugmetom” na slavljeničkoj turneji povodom 50. rođendana velike grupe, a u pauzi između koncerta vrijeme provodi u svom rodnom Bihaću, odakle je i govorio za Raport te u velikoj ispovijesti otkrio nam je svoje zdravstveno stanje, kao i kakva je atmosfera u “Bijelom dugmetu” te nam je govorio o tome da li se planira vratiti u rodni Bihać nakon decenija života u Zagrebu i koju je svoju veliku želju ispunio…
“Ugovori za nastupe su potpisani odavno, nakupila se hrpa koncerta i onda je fer od mene doći na tu binu pa kako bilo da bilo i otpjevati koncert, dati ljudima ono što su tražili. Ti veliki festivali koji se održavaju po region ne mogu se otkazati, već možemo samo mi muzičari, ako nam se desi viša sila, otkazati svojo dolazak. Ali, opet ja sam razmislio i shvatio da ne bi bilo fer da ja to radim. Opet mogu nekako doći na binu, popeti se, sjesti i otpjevati koncert”.
Vama se desila ta viša sila, a Vi nastupate sjedeći u invalidskim kolicima.
“Bio sam na kontroli kod fizioterapeuta u Bihaću. Kaže da je sve u redu, ali da da se pazim, da ne radim ništa naglo i podesio mi je fiksator što mi drži nogu. Sljedeću kontrolu imam polovinom avgusta”.
Sve je dakle krenuo od Vaše nedavne povrede na tenisu.
“Odigrao sam tenis u Somboru s prijateljima. Eto, desilo se… To se može desiti svakome”.
Kako publika reagira kada Vas vidi u kolicima, Vi ste na bini inače puni energije.
“Kad izađem na binu ja publici kažem u kojoj sam situaciji i kažem da mi je drago da sam tu, da želim da se zajedno zabavljamo, da ne gledaju to kao nešto tužno. Kažem im: “Idemo pjevati, ja ću pjevati najljepše pjesme, s tim što ću ja sjediti a vi skačite. I ja bih skakao, ali trenutno ne mogu”.
Čovjeku se svašta dešava u životu. Kad ustane ujutro niko ne zna šta ga čeka tog dana.
“Nikad ne znaš. To su tako nevjerovatne sudbine…”.
“Bijelo dugme” drma kao u najbolja vremena.
“Mi smo se uigrali. Zvučimo odlično. Tifa i ja smo jedva čekali da se zasvira rokenrol. To je baš ono “Bijelo dugme” kako je nekada zvučalo, sada smo dobro uigrani, iz koncerta u koncert se sve bolje svira i pjeva. Još mi znamo svirati rokenrol još nismo za baciti, bez obzira na godine. Ka pogledam “Deep Purple”, “Rolling Stones”, AC/DC – sve su to naši vršnjaci čak i stariji, pa izlaze na velike bine. Zašto “Bijelo dugme” ne bi ponovo sviralo velike prostore, arene, stadione.
Vas sve više vuče u Bihać.
“Bihać je za mene oaza mira. Nisam više, da ti budem iskren, ljubitelj velikih gradova. Izgustirao sam te velike gradove. Bihać je moja avlija, moja kapija i onda kad se zaključam mogu me samo telefonom tražiti, a da me neko vidi – teško. U svom dvorištu sam najmirniji, slušam muziku ako mi se sluša, imam bazen ako mi se kupa, uzmem gitaru, sviram, komponujem. Tu sam u Bihaću otvorio jako lijep studio. Najzad sam i tu svoju želju ispunio da imam studio u svojoj kući. To sam posložio u saradnji s mojim starim kolegom Zlatanom Ćehićem Ćehom iz “Divljih jagoda”. Ujedno smo uspostavili i videoprodukciju, pa imamo jedan paket gdje ćemo producirati svoje pjesme i videoizdanja. Ova moja diskografska kuća zove se “Sinkopa Production”.Odavno sam imao tu želju”.
Imate unuku i dva unuka, a još izgledate kao u najboljim godinama. Šta je tajna Vaše energije, kondcije, snage?
“Ima i malo genetike. U suštini dosta mi pomaže i zdrav život. Kad sam dobio štake… Nevjerovatno… Ja sam se prepao štaka… Kontam ko će ovo, ko će se sada boriti sa ovim… Ja sam prošao u bolnici jednom i počeo sam plesati na njima. Tako da sam vidio da sam stvarni sportski tip, da meni to ništa nije problem. Sestre u bolnicu su se iznenadile, kažu: “Kako Vi to znate”, a ja im kažem: “Gospođo, ja sam sportski tip”. Što se tiče ravnoteže ja to prokužim veoma brzo. Kažu, ovdje kod nas kad dobiju štake, padaju na glavu 15-20 dana. Boga mi, kažem im, mene nećete tako vidjeti. Bez obzira na ovo što se meni dogodilo, ja se sporta neću odreći.
Na koncu da Vas pitam , Tifa i Vi sve OK?
“Odlično. Izgleda da smo se svi istom jačinom zaljubili u rokenrol i onda je ta atmosfera jako lijepa. Atmosfera je fenomenalna i baš mi je drago što učestvujem u tom projektu”.
