Živimo na kraju Informacijske ere. Samo nekoliko klikova i već imamo podatke o svemu što nas zanima. Sa AI glasovnim asistentima koji se svakog sata poboljšavaju, više ne moramo ni pritiskati tipke. Pitamo glasno i odgovor stiže za sekunde.
Pa zašto su onda televizijski dokumentarci, posebno oni naučni, toliko spori i zagonetni? Kao da su ostaci analogne ere, sa beskrajnim uvodima, obećanjima “još što dolazi” i stalnim odgađanjem objašnjenja “kako su to tačno uradili”.
U 21. stoljeću to je jednostavno iritantno. Zar očekuju da čekamo na njih dok mi možemo samo da guglamo?
Naravno, priča je dio zabave na TV-u. Ali ova struktura stalnog odlaženja i vraćanja, obećavanja i uskraćivanja informacija je duboko nervirajuća. Nedavni Netflix dokumentarci kao “Tajne neandertalaca”, “Put u beskonačnost” ili BBC-jeva serija “Human” idu još dalje. Vizuelno su impresivni, ukrašeni raskošnim scenama, ali toliko spori da Terry Nutkins i Patrick Moore djeluju kao pravi buntovnici. Sve ide u usporenom filmu. Možete imati film dužine sata, a da u njemu ima samo 10 minuta suštinskog sadržaja.
Šta ovu ledenu sporost čini još čudnijom? Postoji alternativa. Na YouTubeu možete gledati dokumentarce koji idu bržim tempom, ali istovremeno idu i dublje. Moji favoriti su lingvistički ekspert Geoff Lindsey i teorijska fizičarka Sabine Hossenfelder, objašnjavaju direktno u kameru, koristeći moderne montaže i grafiku da prenesu informacije jednostavno, jasno i uvjerljivo. Nema dugotrajnih dosada i pretjerivanja u produkciji, niti scena u kojima izgledaju zbunjeno kao što to radi profesor Brian Cox.
Ako je cilj naučnih dokumentaraca da nas obrazuju i zabave, smatram da sam mnogo više naučio na YouTube-u nego na TV-u (ili čak u školi). Tu je i znatiželjni Tom Scott, sada polu-penzionisan, ili maštovite animacije kanala Kurzgesagt – In a Nutshell. Ovaj sadržaj, ako moramo koristiti tu odvratnu riječ, mnogo je jeftiniji i ležerniji od TV dokumentaraca, ali stiže pravo do suštine onoga što želite znati (i često do stvari za koje niste ni znali da vas zanimaju). A na TV-u dokumentarci su u stanju grandioznosti, ljepote, površnosti i, prije svega, tromosti.
Usporavanje mainstream dokumentaraca čini se da je zahvatilo i TV generalno. Do pojave pametnih telefona, koji su prelomni trenutak kulture, TV je postajao sve brži. Sjećam se prvog dijela serije “Shameless” iz 2004, provokativne drame Paula Abbotta o disfunkcionalnoj porodici Gallagher. Bio sam oduševljen, kao da sam na rolerkosteru. Nedavno sam ponovo gledao i još uvijek je brz i bogat događajima. Pretpostavljalo se da publika može brže i kvalitetnije pratiti priču. Ali taj proces je stao i sada, očigledno, ide unazad.
Ali “brzi TV” ne znači da sve mora biti spektakl pun specijalnih efekata (iako se tehnologija i televizija približavaju filmu).
Neke od najzanimljivijih TV drama su samo ljudi koji razgovaraju. Treća epizoda nedavne ITV drame “Douglas je otkazan” Stevena Moffata je baš to i izuzetno je zanimljiva. Sve najbolje scene u BBC-jevoj policijskoj drami “Line of Duty” su dijalozi. Šta se najviše pamti iz Netflix serije “Adolescence”? Upravo razgovore između tinejdžera Jamieja i njegove socijalne radnice.
Ipak, televizijske kuće i dalje teže ka spektaklu. Kad čujem da su “lijepi kadrovi” na TV-u, koža mi se naježi, posebno jer je paleta boja u 21. vijeku uglavnom dosadna: smeđe, bež, tamno smeđe. Gotovo sve se snima kao da svaki kadar nosi smisao života, dosadno atmosferično, uz beskrajne snimke iz zraka.
To je jednako tačno i za dramu i za dokumentarce.
Čujemo stalno kako naši televizijski kanali ne mogu parirati sjaju i raskoši streaming servisa. I ne, ne možemo dostići blještavilo Disney Plusa, ali mainstream TV bi mnogo mogao naučiti iz svoje prošlosti, i od YouTubea. Fokusirajte se na jednostavnost i jasnoću. I počnite da se krećete brže.
